Pre ukrcavanja na let za Johanesburg iz Frankfurta pitao sam devojke koje čekiraju karte koji navijači su najbrojniji pre početka šampionata. Odgovor je bio: Nemci! I na letu koji nam je predstojao bilo je tako.

Brdo kaubojskih šešira u bojama Nemačke, zastave i neki rekviziti slični njima, koji niti su imali veze sa Nemačkom niti sa Svetskim prvenstvom… Ali, to su oni! Ne brinite, iako nas je u avionu bilo znatno manje ubrzo smo ih nadjačali i stavili do znanja ko je glavni. Nereda nije bilo!!!

Sleteli smo. Johanesburg – dugo očekivani za videti i doživeti. Utisak je bio neverovatan. Aerodrom – malo je reći ogroman i prenafilovan euforijom zvanom SP 2010.

Razne rase, nacionalnosti, ali svima je u glavi isto: fudbalska groznica. Na aerodromu ubedljivo najbolju atmosferu pravili su navijači Nigerije… Non-stop pesma uz nezaobilazne trube. Odmah su im se pridružili Brazilci. Ni mi nismo izostali, samo nismo toliko plesali. Prosto nam nije u krvi… Verovatno!

Kada smo krenuli ka pasoškoj kontroli, u istom tunelu našli su se svi protivnici Grupe D. Muk! Sve je prošlo kako treba i konačno smo stigli u hotel…

Popili smo par piva s nogu – Castle – kažu njihovo najpopularnije. Moj utisak je kao da mu nedostaje ječma, previše vodenasto, ali namirilo je navijačke prohteve, što je najvažnije.

Posle popodnevnog odmora posetili smo afričko etno selo. Impresivno izgleda, osim što Zulu domoroci koji su nas ugostili odaju utisak kao da jedva čekaju da navuku džins, uključe svoje mobilne telefone i u svojim prebrzim automobilima nestanu sa lica etno teritorije i pobegnu u civilizaciju!

Večerali smo. Probao sam pržene crve i meso od aligatora. Nijednog trenutka nisam zažalio!

Konačno je došlo vreme za zasluženi odmor i… priprema za sutrašnji veliki dan!

Prva utakmica u našoj grupi. Malo je reći da sam izgubljen!

Filip

Filip je "izgubljen u Africi", a vi se slobodno isTRIPujte da ste tamo uz našu FOTO GALERIJU i VIDEO GALERIJU!

Probudili smo se… Ono što sam zaboravio juče da vam napomenem jeste da im se voda užasno oseća na kanalizaciju. Sada... pa, “mirišemo“.

Doručkovali smo... Probao sam afrički musli. Nema ni sličnosti sa našim – to je toliko jako da kada ga pomešate sa mlekom nema šanse ni 100 grama da savladate. Prepuno je suncokreta i nekog afričkog oraha. Užasno teško za stomak!

Počele su pripreme za veliki trenutak, veliki meč. Čak smo i internu kladionicu organizovali i svi smo se kladili na tačan rezultat. Posle svega, ne moram ni da vam pominjem da niko nije dobio!!!

Ispred stadiona ludilo. Malo je reći da smo bili malobrojni. Sve je bilo u bojama Gane. Ali, pretpostavljam da je to i normalno – ipak, mi smo na njihovoj teritoriji! To nam nije smetalo da se upoznamo sa našim ljudima iz Južne Afrike koji su nam odmah objasnili da je iluzorno tražiti pivo, jer ga nećemo naći na 3 kilometara od stadiona u legalnoj prodaji! Međutim, ubrzo zatim su izvadili domaću rakiju i... o pivu više niko nije ni mislio!

Raspitao sam se kod par tapkaroša kako se kreću cene karata. Pre samog ulaska, otprilike pola sata pre meča, karta se mogla kupiti za 80 dolara. Tapkaroši su bili na kraju bilo očajni. Jer, niko nije rizikovo, svi su imali ulaznice, tako da verujem da je cena išla i niže kako se početak bližio.

Ušli smo na stadion... Atmosfera je bila više nego prijateljska, a mi više nego izgubljeni. Toliko da smo jedva pronašli naša mesta. Stadion je velelepan, iako je sagrađen 1906. godine, a renoviran za ovu priliku. Afrikanci k’o Afrikanci – nisu prestajali da trube. Mi smo se trudili, ali uzalud. Nismo se čuli.

... Sudija je odsvirao kraj... Mnogi su slavili, a manjina je tugovala. Prišao mi je tip i pitao da se zamenimo dresovima. Brazilac je nestao u nepoznatom pravcu, a na meni je ostao brazilski dres. Pretpostavljam da je to normalno – pa to je Svetsko prventstvo!!!

Inače, u toku samog meča desilo se par incidenata između nas i druželjubivih Ganjana. Normalno je to. Ipak, primili smo gol. Policija je brzo reagovala, pa je sve ostalo samo na koškanju.

Svi smo tužni i u totalnom “daunu“ pred sutrašnji dan. Pitam se da li mi išta može dati motivaciju za dalje...

Filip

Filip je "izgubljen u Africi", a vi se slobodno isTRIPujte da ste tamo uz našu FOTO GALERIJU i VIDEO GALERIJU!

... ono što verovatno niste znali, jeste da FIFA na dan utakmice plaća piće za sve navijače reprezentacije koja igra taj dan, u hotelima i njihovim kampovima...

Jutro je. Mamurluk nemoguć. Krećemo za Johanesburg. Usput smo prošli pored najveće favele ne svetu. Zove se Aleksandrija i mešavina je romskog naselja i Kaluđerice. Kažu da je između 2 i 6 miliona stanovnika tamo. Niko im ne zna tačan broj! Jezivo je!

Stigli smo u Johanesburg. A stigli su i Brazilci. Neverovatni su. Sviraju i pevaju bez prestanka. Imam utisak da će još i da zarade. Pitao sam ih šta prognoziraju za meč sutra protiv Severne Koreje. Bili su skromni – kao svašta je moguće. Ma, neverovatni su! Oni znaju zašto su ovde!

Seli smo u restoran da nešto pojedemo. Cene su im previsoke. Sve je preskupo, ali ne damo se, cenjkamo se na svakom koraku.

Sreo sam izvesnog Iliju na Trgu Nelsona Mendele. Imao je 4 kompleta karata za našu grupu koje je namenio prvim Srbima koji se jave, potpuno besplatno. Tako da ako je neko raspoložen za dolazak 10.000 km daleko, slobodno neka se javi! Tvrdi da se niko ne javlja. Ne znam da li mu treba verovati, mada sam karte video svojim očima.

Čitav dan smo proveli u šopingu. Devojke su im, malo je reći, prelepe, a cene previsoke. Tako za jedan privezak za ključeve treba dati blizu 15 evra, a za oficijelnu majcu od 25 do 30 evra, pa hajde napravite izbor.

Kasnije smo otišli do paba, pili pivo i gledali utakmicu Italija–Paragvaj. Niko nije navijao za Italiju. Pitam se zašto...

Ne znam da li znate da u Johanesburgu uopšte nema trotoara, nema šetnje, sve se svodi na automobil, a čak u nekim delovima grada stoji obaveštenje “Highjack spot“! Mislim da nema potrebe da vam prevodim – otmice su na sve strane...

Probao sam nešto poput njihove rakije – zove se “apple sava“, od jabuka je, ali sa jako niskim procentom alkohola. Ukusna je, ali nije za prave Srbe...

Filip

Filip je "izgubljen u Africi", a vi se slobodno isTRIPujte da ste tamo uz našu FOTO GALERIJU i VIDEO GALERIJU!

Današnji dan je vrlo interesantno počeo – uz informaciju da idemo na trening naše reprezentacije!

Stigli smo baš u trenutku kada su se momci skidali na klupi i spremali da istrče na teren. Uspeo sam da prozborim koju sa Stankovićem i Pantelićem. Na njihovim licima neverica i, naravno, loše raspoloženje! Pokušali smo da ih podržimo maksimalno i sve vreme boravka na treningu smo navijali. Naravno, oni kojima godine i grla to još uvek dozvoljavaju.

Što se same atmosfere na treningu tiče, moglo se primetiti da je Jovanović bio najraspoloženiji, najviše se trudio. Dok bih najnižu ocenu dao Vidiću – izuzetna nezainteresovanost sa njegove strane nije se mogla sakriti.

Poželeli smo im sreću, a oni nas aplauzom ispratili dok smo izlazili. Videlo se da im je puno značilo. Ostaje pitanje da li im to može ikako pomoći na susretima koji nam predstoje...

Kasnije tog dana na Mendela trgu sam primetio neku “gungulu“. Svi su trčali za nekom manjom grupom ljudi, povikivali na raznim jezicima i škljocali fotoaparatima. Bio je to Sep Blater u prolazu! Mogu vam reći da je tri puta manje obezbeđen nego Dejan Savićević!

U potrazi za “normalnim“ sapunom – jer, u Africi se koriste neverovatno masni sapuni koji se nikako ne mogu isprati sa kože – svratio sam do njihovog mega-marketa i malo se raspitao o cenama svakodnevnih potrepština. Shvatio sam da tu ima nekih nelogičnosti...

Na primer, paklica žvaka košta 2 evra, dok flaša vina iz 2008. košta 3,5 evra. Voće im je užasno skupo. A ja sam zamišljao da se bukvalno bere u prolazu. Dok je pola kilograma kikirikija u čili sosu – ko pije pivo sve mu je jasno – nešto manje od 1 evra!

Čudni su Afrikanci... Svi su po prirodi flegme, jako su usporeni, sporo voze (za njih su Novosađani Brana Flojd). U restoranu se po 45 minuta čeka na obrok. Recimo, jedan dan nam 7 točenih piva i 2 đusa naplati 100 randa (oko 10 evra), a sutradan na istom mestu, isti konobar za dva točena traži duplo nižu cifru?! Ko je tu izgubljeniji – gosti ili domaćini?!

Vozio sam se malo i taksijem i porazgovarao sa taksistom. Ne mogu da vam opišem koliko su ovde ljudi informisani. Kada sam mu rekao da sam iz Srbije, on je znao i da smo bili SCG do skora, i da je Hrvatska bila u okviru Jugoslavije, da smo bombardovani 1999. godine... Pa, čak mi je i Kosovo spominjao. Rekao je i da mu je Brana Ivanović omiljeni igrač i kako smatra da bi mogao da igra na više pozicija, a ne samo u odbrani.

Kako vreme odmiče sve se slobodnije i prijatnije osećam ovde. Afrika je zaista zemlja za 25. vek!!!

Filip

Filip je "izgubljen u Africi", a vi se slobodno isTRIPujte da ste tamo uz našu FOTO GALERIJU i VIDEO GALERIJU!

Dobro, Brazil je pobedio. Dosta više o tome. Svi su malo dosadili, a i sami Brazilci. Pa došlo ih je milijardu... Rade li oni nešto u životu???

Danas smo u planu imali safari. Ne mogu da vam opišem koliko je poslednja dva dana ovde hladno. Informacija za sve koji su se smejali što pakujem zimsku kapu i rukavice da je dnevna temperatura 5 stepeni, a uveče pada i do -5.

Safari k’o safari – ništa posebno. Pa, gledali ste Opstanak… Šalim se, naravno! Sve je to moglo da se vidi na televiziji, ali miris, prašina u očima i sam doživljaj su neverovatni!

Sam park se prostire na 60.000 hektara. Naravno, žive razne divlje životinje – od nosoroga preko žirafa, zebri, gnuova, pa sve do lavova i krokodila. Ono što je najbitnije jeste da je život u rezervatu potpuno prepušten prirodi, pa tako možete naleteti na rasporenog gnua i par lavova u sred gozbe ili na žirafu mužjaka visine 6 metara i težine 1.800 kilograma kako lagano preživa i izgleda kao da ga ništa ne dotiče. A možda je to i razumljivo… Priroda je zaista neverovatna.

Sve vreme smo se vozili drumskim putem koji je bar duplo prohodniji nego put šumadijskog sela Grivac. Još jednom smo “pobedili”! Živela Srbija…

Kasnije, na ručku u njihovom etno-selu, sam uspeo da od jednog od konobara kupim, odnosno skinem mu sa glave, zimsku kapu njihove ragbi reprezentacije. Pregovarali smo oko cene skoro 2 sata i na kraju sam pobedio i dobio je za u startu ponuđenih 100 randa (oko 10 evra). On je naravno bio više nego zadovoljan.

Pomenuti konobar me je pozvao da mu se pridružim na utakmici Južna Afrika – Urugvaj koju su igrali u večernjem terminu u Pretoriji. Rekao sam da je to nemoguće, jer nemam kartu, a ne mogu tako brzo da je nabavim. Onda mi je objasnio da ne brinem o tome, jer će karata sigurno biti na blagajni po najnižoj ceni od 300 randa zato što je preterano hladno i njihov narod sigurno neće masovno doći na utakmicu!

Okrenuo sam par brojeva telefona od mnogobrojnih, prelepih “čokoladnih” devojaka koje sam upoznao u Pretoriji na dan odigravanja naše utakmice… I lagano se upustio u novu, izgubljenu avanturu…

Filip

Filip je "izgubljen u Africi", a vi se slobodno isTRIPujte da ste tamo uz našu FOTO GALERIJU i VIDEO GALERIJU!

Uf, koja izgubljenost!!!

Na utakmici Južna Afrika – Urugvaj bilo je odlično, verovatno samo nama koji nismo domaćini. Kao što znate, Urugvaj je slavio sa 3-0. Mada, čini mi se da Afrikanci i nisu bili preterano tužni. Kao da ništa ne može da ih razočara, kao da se raduju i negativnim stvarima. Da smo po mentalitetu barem 10% slični njima mislim da bi nam bilo mnogo lakše!

Posle meča otišli smo na Trg Hatfild. Ne mogu da vam opišem kako se ti ljudi provode. Mesto je više nego gotivno – u pitanju je trg koji je sa svih strana okružen klubovima, a u sredini je naravno ogroman video bim na kom se prate prenosi, snimci, pregledi... Tek onako usput, da se uzdahne kad se na ekranu nađe snimak neke od šansi sa nekih od utakmica, ako neko i primeti...

Probao sam njihovo tradicionalno piće zelene boje, čije ime nije bilo šanse da zapamtim, a ni da izgovorim. Nije ni bilo potrebe – piju ga lepe devojke, one su naručivale, a ja plaćao. Cena 14,99! Prava sitnica! Služi se u velikim bokalima od 2 litre, prepuno je leda i podseća malo na sok od zove, tako je i pitko, kao da uopšte nema alkohola u sebi... Koja prevara!

Na putu do hotela našem ličnom šoferu (uvek dobro pijani belboj iz hotela) se pokvario auto. Stali smo u sred nekog geta. Ne znam tačno gde, šta i kako. Spavao sam na zadnjem sedištu, kao i ostatak ekipe, kada je počeo da urla kako odmah moramo da odguramo auto do pumpe, jer je opasno. Tako smo i uradili – mrtvi smo gurali auto 200 metara, ali preživeli smo, a to je najvažnije!

U hotel smo stigli u 7 ujutru, istuširao sam se, spakovao i u 9 napustio sobu. Da, uopšte nisam spavao.

Čekamo let za Port  Elizabet... Čini mi se da izgubljenost doseže vrhunac...

Filip

Filip je "izgubljen u Africi", a vi se slobodno isTRIPujte da ste tamo uz našu FOTO GALERIJU i VIDEO GALERIJU!

Sleteli smo u Port Elizabet! Još iz aviona se moglo primetiti da se radi o prelepom  gardiću na obali Indijskog okeana. Aerodrom im je veoma mali, čak toliko mali da se odaje utisak da nikada nije bilo ovoliko ljudi u isto vreme tom mestu. Jedni drugima smo stajali na glavi, a red ispred WC-a se čekao pola sata!

Primetna je razlika izmedju Johanezburga, Pretorije i  ovog druželjubivog i prijatnog mesta. Za razliku od tamošnje gungule, zaposleni na ovom aerodromu dobrodošlicu nam priređuju uz par reči Srpskog  jezika. Prvo sam se iznenadio, a posle shvatio da je to i očekivano jer njima dolaze navijači u zavisnosti od toga koja se utakmica toga dana igra na stadionu Nelsona Mendela Bay.  A oni se za doček odlično pripreme!

Posle smeštaja u hotelu  i večere, malo sam dremao, pa uživao gledajući kako Meksikanci  „tuku“  Francuze, a primetio sam i da meštanima tako nešto prija. Još jednom smo se skapirali, a ja konstatovo, po stoti put, da su nam braća.

Kako ovde nema nikakvih problema i opasnosti, bili smo slobodni da oko 23.00 izađemo iz hotela i krenemo u noćni život. Prvi put u poslednjih osam dana osećao sam se potpuno opušteno i slobodno, uz ambijent palmi i 40 km plaže zaista je prijalo!

A ima i kološara

Ono što je interesantno je činjenica da na sve strane po ulicama pa čak i klubovima ima puno klošara, pravih beskućnika prljavih od glave do pete u pocepanoj obući, koji konstantno „žickaju“ novac, a za uzvrat ne nude nikavu pomoć, što nije njihova karakteristika...

Probali smo da uđemo u neki fensi klub „Silver“, sve me je odmah potsetilo na Bg, od naziva, preko ulickanih tipova u odelu koji sede i lažno se smeškaju i naručuju najskuplja moguća pića. Naravno, nisu nas pustili da uđemo, prva konstatacija je bila da nemamo 18 god. a posle da nismo prikladno obučeni. Predložili su nam da odemo da se presvučemo pa da se vratimo.

Klub "Freez" i kako ući na fancy mesto

Uz konstataciju da se ni mrtvi ne bi vratili otišli smo na plažu da pipnemo vodu okejana. Nabasali smo na nepoznatu devojku i pitali je da li može da nam predloži neki klub gde je atmosfera potpuno opuštena. Predložila je „Freez“, i adresu nam otkucala u mobilnom telefonu.
Stigli smo na odredište, a klub je bio  - nikad bolji.  Atmosfera najbolja, prepuno je, puno lepih devojaka, mnogo više bele puti nego što smo navikli da viđamo u poslednjih par dana. Bilo je i puno naših ljudi iz J. Afrike, ko da se znamo ceo život. Naleteli smo i na par momaka iz Beograda, bilo je strašno emotivno i prisnije nego ikada, osećali smo se kao kod kuće.

Verovatno niste znali da Afrikanci puše nargile, potpuno isto kao i Turci, osim što im je duvan znatno prihvatljiviji, slabiji je i više ima arome voća nego samog duvana. Plaćali smo 30 randa( oko 3,5 evra) po punjenju.

DJ iz Srbije

Noć  je dostigla vrhunac kada je DJ iz Srbije stao za gramofone i počeo da miksuje zvuke naše muzike sa nekim elektronskim ritmovima. Auuuu, koja emocija. Ostali smo poslednji, dok nas nisu bukvalno izbacili napolje, i dogovorili se da se sutra obavezno vidimo na utakmici!!!
Onako izgubljeni stigli smo u hotel oko 6h! Popio sam litar vode i „onesvestio“ se, ustajanje je zakazano za 9 h...

Jutro je. Onog momenta kada sam izašao ispred hotela shvatio sam da ništa nije kao što je izgledalo juče!
Od malog gradića na obali okeana sada sam naišao na velegrad! Kada im je arhitektura u pitanju nikada ne bi ni moglo da se pretpostavi da je u pitanju grad od 1,1 milon stanovnika, naročito ne noću. Ili sam pak ja možda suviše navikao na Crnu Goru i po navici sve što je blizu mora meni je u potsvesti mali, miran gradić. Mada, ostajem pri tome da je grad miran!!!

Arhitektura im je apsolutno Britanska, a grad je dobio naziv po ljubavi britanskog kralja, koja se zvala Elizabet,naravno. Ali nikada lično nije došla da uživa u lepotama mesta koje nosi njeno ime. Koja bahatost!!

Porto Elizabet je sagradjen oko 1800. godine. Meštani su mi  rekli  da su 93% stanovništva Hrišćani, što je nas oduševilo, mada, bazajući po gradu naleteo sam na 3 džamije, a nijednu hrišćansku tvorevinu. Ali ko zna, grad je izgleda zaista puno veći nego što sam uspeo da doživim!

Kada sam se vratio sa jutarnje ture udisanja joda i izbijanja mamurluka iz svoje glave,odlučio sam se na još jedan od, u nizu, izgubljenih poteza!! Dok sam ulazio u indijski okean na  10 C rekao sam svom izgubljenom partneru da ako mi možemo da se kupamo u okeanu po ovakvoj hladnoći, pa valjda ovi naši „majmuni „( fudbaleri od milja) mogu da daju jedan jedini gol!!! A posle kratkog kupanja i neverovatno dobrog osećaja usledio je neverovatan umor, pretpostavljam od promrznutosti ili čega već. Bio sam primoran da popijem 3 piva na silu, kako bi se malo vratio u već ustaljenu fazu. Posle toga sve je krenulo niz vodenicu. Na ta tri leglo je još 5 komada, a onda je atmosfera dostigla usijanje!

U redu za mini buseve koji vode do stadiona naravno da je bilo mnogo više Nemaca, a suvernirdžije su prodavale samo Nemačka obeležija. Čak im je malo bilo i neprijatno kad smo mi prolazili, kao da ipak više simpatišu nas, a sve ostalo rade iz čistog biznisa!! Ono što je sigurno jeste da Nemcima nisu došli navijači, već simpatizeri koji nisu čuli za Nemanju Vidića, Baneta Ivanovića i apsolutno ni za jednog Srpskog fudbalera koji ne igra, ili nije igrao u Bundes ligi. Pomislio sam pff, koji „miševi“... Kad smo zagrmeli, nije ih bilo nigde, vidi se da nemaju iskustva u davanju glasa svojim ljubimcima. Ma ne znaju oni da veruju čak i kad vere neama. Ma, odmah smo ih pobedili!

Ubrzo zatim stigli smo ispred Nelson Mendela Bay stadiona, ja ne mogu da vam objasnim kako to izgleda, sagrađen je 2009. godine, a sve je isplanirano tako da 42 000 ljudi može da uđe i izađe sa stadiona u roku od 10 minuta.

Pre ulaska primetio sam jednu tamnoputu meštanku koja ima iscrtanu Nemačku zastavu na desnom obrazu, tako nešto nije moglo da se toleriše, dohvatio sam ratničke boje iz džepa i istog trenutka docrtao boje naše zastave na levu stranu. Prozborili smo još koju sa „pandurom“ (policajac od milja) ispred ulaza (naravno samo zato što je bio naš čovek) i ubrzo se našli na svojim mestima.

Sve je bilo standardno, navijanje do iznemoglosti, podrška do kraja, pa nismo došli da gledamo fudbal!! A onda, poznati trenutak, sve je eksplodiralo i nije se znalo ko gde trči, ni ko se sa kim grli, usledila je ludnica!!Moram da priznam da sam i suzu pustio, ne znam da li je od euforije ili od žala za svim tim Nemicama koje će celu noć plakati zbog nas!!!

Bilo bi suvišno da vam pričam šta se desilo  kada je sudija označio kraj, pitam se samo ima li kraja ovoj izgubljenosti...

Posle pobede nad Nemcima atmosfvera je bila ultra pozitivna,čak bih rekao preterano…A sada. Naravno, nije kao što smo očekivali, iako su naši dobro igrali protiv Kengura.

Na Johanesburškom aerodromu sve se promenilo, kao da to nije ono mesto sa kog smo poleteli pre par dana za Port Elizabet. Posle pobede nad Nemcima sve je bilo u znaku Srbije!!! Sve se obojilo u boje naše zastave, i naravno,  zastave onih koji su tih dana pravili uspehe. Suveniri su bili srpski, na lutkama u izlozima umesto žutih dresova Brazila sad se crvenio naš, ali bukvalno niko Nemce nigde nije ni spominjao. I ne samo Nemce nego i Špance, Engleze.  Favoriti su bili u drugom planu, ili jednostavno to više nisu ni bili!

Navijači su svugde isti

Pokupio sam sve “žive”  novine sa erodroma u Minhenu, ne mogu da verujem koliko su oni ogorčeni. Ja sam mislio da je to samo naša realnost, ali ipak izgleda da su svi ljudi i narodi  isti! Podolski, koji je, složiće te se, definitivno njihov najbolji igrač, sada je bio ponižavan, ma bio je ispljuvan. Proglasili su ga za izdajnika, ne mogu da verujem šta je čovek doživeo. Priznajem, malo mi je laknulo, sad znam da nismo jedini čiji mediji posle neuspeha pozivaju na linč.

Po povratku u BG osetila se prava euforija, dosta različita od one Afričke, nekako iskrenija. Shvatio sam da je tamo sve ipak bilo usiljeno, isforsirano,naravno kad su stranci u pitanju,  sve se svodilo na neki biznis, i uvaljivanje, čak, i kecelja sa Srpskom zastavom! Naravno, čast izuzecima, bilo je njih koji su nas iskreno simpatisali, ili se dobro folirali, to već nisam mogao da procenim.

Shvatio sam koliko je našem narodu ta pobeda zaista bitna, koliko se o tome priča, kolika važnost se tome pridaje i koliko ljudi nas koji smo bili tamo, pogotovo na utakmici sa Nemcima, smatraju za heroje! Ovo je Srbija, nimalo mi nije žao što sam se vratio!!!
Već na aerodromu “Tesla” zaposleni su nam se prijateljski obratili. Kao, bilo im je glupo da nas odma pitaju odakle dolazimo, tako da mi je čovek prišao sa pričom da li imam nešto da prijavim za carinu. Nije ni sačekao odgovor kada je video odakle dolazim, usledila su pitanja: “Kako je tamo?” , “Kako ste preživeli vuvuzele?”,  “Bravo majstori, odlično ste se čuli protiv Nemaca na TV-u!!”… Uf kako mi je bilo drago!

A onda je usledilo opterećenje. Shvatio sam da je tamo mnogo jednostavnije pratiti prvenstvo nego ovde, uz naše medije i naše ljude. Ipak je tamo sve mnogo opuštenije i niko toliko ne priča o našoj reprezentaciji. Mislim normalno, tamo je J. Afrika na tapetu. I baš zbog toga, shvatio sam da sam tamo bio opušteniji. 

Uf ovo ovde je užasno  tenzično i euforično! Kako dani prolaze sve je gore i gore, pritisak sve veći, ljudi sve luđi, a trema i isčekivanje potpuno nenormalni… Postavlja se pitanje čija je izgubljenost veća, Srpska ili Bafana Bafana (J. Afrička).

Taj dan je došao: Orlovi I Kenguri. 

Sve je ludo, sve se sprema, jako slično sam se osećao kao i u Africi,  samo što ovde nije bilo bojenja kože lica i navlačenja nenormalno mnogo obeležija i rekvizita, jer smo domaći na domaćem, i nema kome da se pokažemo, i dokažemo…

Sada je sve gotovo, osećaj potpuno prazan, a gorčina veća nego ikad, slično kao protiv Gane. Samo što znamo da sada nema popavnog, i ne postoji sutra, nema nade. Jedino pozitivno što osećam je potpuno rasterećenje što se kalkulacija tiče, kako proći dalje, nema dalje!!!

Ono što nam preostaje je da se vratimo u normalu, nastavimo da živimo naše živote i prvenstvo do kraja ispratimo potpuno rasterećeno, kao što smo i navikli, kao pravi Srbi!! Ali isto tako da ne budemo “pravi, pravi” Srbi i ne ljutimo se na naše momke, stvarno su dali sve od sebe i pokazali orlovsko srce. Pomislite samo koliko su oni bili, ili će tek biti IZGUBLJENI…